Србија је у средњем вијеку била једна од најразвијенијих земаља у Европи, а Жупа будимљанска једна од најразвијенијих области срењовјековне Србије.
Своју задужбину Ђурђеве Ступове подигао је Господар Будимља, жупан Стефан Првослав, син Великог жупана Тихомира, а синовац Немањин 1213. године.
У Манастиру, његовој задужбини, на десној страни наоса налази се његов гроб, над којим стоји запис: "Жупан Првослав, син великога жупана Тихомира, синовац светога Симеона Немање и ктитор места сегов".
Ктитор је преминуо 6. јануара 1244. године (1174-1244).
Манастир је подигнут на лијевој страни Лима, под Растовцем, на заравни која се зове Ступови, одмах изнад ријеке понорнице гдје извире кристално чиста студена вода.
Архитектура манастира
Свако архитектонско рјешење бива подложно и жељама ктитора, па и ово. Марко Цемовић у то вријеме пише: "За време Немањића Будимља је била важан културни и политички центар. У њој је живио и сигурно из ње управљао делом Немањића државе један од синоваца Стефана Немање (Првослав), а Свети Сава у свом првом уређењу српске цркве у Будимљи назначује епископа Неофита. Првослав је и свој вечни боравак предвидео у Манастиру. Да му не би понорница кадгод кости узнемирила, он је дубоко у земљи озидао камене сводове и регулисао понорницу, па је онда над њом сазидао вечну кућу Ђурђеве Ступове и у њима сахрањен!"
Црква је једнобродна грађевина са главним улазом на западној и полукружном апсидом на источној страни. Црква и прва припрата су подигнуте у првој половини XIII вијека. Тачно вријеме подизања припрата остало је непознато. У Комплексу манастира запажају се три грађевинске фазе. Спољне површине зидова добро су рађене, од камених квадера, који су постављени у водоравне редове, и то се смјењује у неправилном ритму, редови тамније сиге и свјетлијег тврђег камена, по чему би се рекло да су у обради фасада тражени ефекти полихромије.
У грађевинском погледу црква припада архитектури, каква се дотле развијала у Приморју у XI и XII вијеку. То доказује њен тип базилике са нишама изнутра у бочним зидовима и појачавајућим лицима полуобличастог свода, који полазе са наспрамних пиластра, између ових ниша. То доказује и начин на који је купола дигнута између ова два појачавајућа лука, без коцкастога постоља изнад крова.
Уз првобитну цркву је прво дозидана једна припрата, фланкирана са двије куле, као код цркава: Св. Николе у Топлици, Ђурђевих Ступова у Расу и Св. Петра на Лиму и љетопис биљежи: "Црква Св. Георгија од два ступа у Будимљи", а испред ове президана је доцније и спољна припрата.
Фрескопис манастира
Фрескописац катедралног манастира "Ђурђеви Ступови" био је даровити сликар "али су све фреске у љутим ранама, непреболним ранама. Ја мислим да су све врсте ватреног оружја пробане у стрељању анђелских и других светих ликова по сводовима манастира и очи, нарочито очи, и други делови фресака падали су заједно са деловима малтера" (Марко Цемовић).
Манастир је био мета вјежбању турских тобџија са артиљеријског утврђења на Јасиковцу. Манастир је разаран и у Првом свјетском рату од стране Аустро-угара, кад су га претворили у коњушницу, а касније у кухињу и спаваону, што је за ионако уништене фреске било погубно.
Међутим, и поред свега тога, дјелови фресака су сачувани до данас. На њима се препознаје рука дечанских мајстора, поријеклом из которске школе сликања гдје је насликан сав циклус монолога, илустрованог црквеног календара, по дечанском узору. Претпоставља се да је тај фрескопис урађен још за живота Стефана Уроша IV Цара Душана. Фрескопис у другој припрати могао би бити дјело Страхиње Будимљанина.
Sediste eparhije budimljansko niksicke
Najstariji vjerski objekat.
Holy place
Манастир Ђурђеви ступови у Беранама је манастир Епархије будимљанско-никшићке, Српске православне цркве. Манастир је задужбина Стефана Првослава (ум. пре 1220), сина великог жупана Тихомира, најстаријег брата Стефана Немање, његов гроб се налази унутар манастира. Градња манастира је завршена 1213. године. Свети Сава је 1219. године успоставио Будимљанску Епископију и у овом храму устоличио првог Будимљанског епископа Јакова.
The most popular place for visit,simply must seen. Located out of town,but still close, it is a good place for picnic. You may walk from city centre for about 20 minutes. Highly recommend this place.
Манастир СПЦ из 12 вијека.
The monastery you are standing in front of has been set on fire five times, destroyed five times and rebuilt five times in its eighthundred year-long existence. For this reason, among the locals, it is called the Martyr Monastery. However, Đurđevi Stupovi Monastery managed to outlive all its misfortunes. It was built back in 1213 as a memorial monastery of Prince Stefan Prvoslav, Lord of Budimlje, the son of Grand Prince Tihomir and the nephew of Stefan Nemanja. An inscription on the right side of the cella above its benefactor’s grave witnesses to that fact, too. The importance of this monastery and the whole of Budimlje in the Nemanjić era is also testified to by the fact that in 1219 in Đurđevi Stupovi Monastery St Sava established the Episcopacy of Budimlje, the fourth in order out of the eight original dioceses, and also consecrated the first bishop of Budimlje, Jakov.
Under the arches of this monastery meetings and gatherings were held, uprisings and rebellions were planned, the independence of the Principality of Vasojevići was declared and the decision about its unification with Montenegro in 1857 was made.
Perhaps for that precise reason it was frequently attacked by the Ottoman authorities, and at one time the Episcopacy of Budimlje even ceased to exist.
From the 18th to 20th century the Ottoman conquerors plundered and set the monastery on fire several times: in 1738, 1825, 1862 and 1875. When in 1898 they wanted to set the monastery on fire again the people rose to its defence. Twenty-seven people, popular leaders, who decided that they would either defend the monastery or burn to death in it, shut themselves in the monastery. On that occasion the monastery was successfully defended, but still it was set fire to for the fifth time, in 1912, immediately before the First Balkan War. By the unparalleled strivings and efforts of the locals, Đurđevi Stupovi Monastery was finally reconstructed in 1925, and a new iconostasis was made in 1927. The Episcopal seat in the Đurđevi Stupovi Monastery was re-established on 4 May 2002 by the foundation of the Diocese of Budimlje-Nikšić, and Bishop Joanikije Mićović was consecrated as the bishop of Budimlje-Nikšić.
The church dedicated to St George the Great – Martyr is a single – nave building with a semicircular apse on the eastern side. Within the monastery complex, three constructional phases are noticeable, and certain elements of architecture suggest that the building of the original church can be moved further back into the 12th century. Not much remains from the original frescoes created in the 14th century during the rule of Czar Dušan. As if it was not destroyed enough from unceasing firing of Ottoman cannons from Jasikovac Hill, during World War I, the Austrian- Hungarian Army converted the monastery first into a stable for horses, and afterwards into a kitchen and dormitory respectively. In what remains of the frescoes, one can recognise the hand of the talented masters from Dečani Monastery, originating from the Kotor school of painting. A large cross, a masterpiece of silversmithing skills of the 19th century and a large Gospel with silver covers, which are kept in the monastery, are of exceptional value.
Prior Mojsije Zečević who was head of Đurđevi Stupovi Monastery in the first half of the 19th century was buried beside the monastery itself. Being the secular and spiritual leader of the Vasojevići clan, he did a lot towards the liberation and unification of Montenegrin clans. In Đurđevi Stupovi Monastery, Prior Mojsije Zečević founded the first monastic school for monks in 1824, and afterwards in 1836 the first secular school as well. The restoration of “The Vasojevići Clan Law of Twelve Articles” is connected with him as well.
Manastir Đurđevi stupovi u Beranama je manastir Eparhije budimljansko-nikšićke, Srpske pravoslavne crkve. Manastir je zadužbina Stefana Prvoslava (1174-1244), sina velikog župana Tihomira, najstarijeg brata Stefana Nemanje, njegov grob se nalazi unutar manastira. Gradnja manastira je završena 1213. godine.[1] Sveti Sava je 1219. godine uspostavio Budimljansku Episkopiju i u ovom hramu ustoličio prvog Budimljanskog episkopa Jakova
Tout